Što se više naprežem da te dokučim,
osećam, kao da mi ruke prolaze kroz vazduh ...

i onda očaj.

Sve je prazno u našim nastojanjima.
Čovek je tako mali, i u svojim sabičnim pokušajima ne može se vinuti u susret nebeskim prostranstvima.

Spuštam pogled, ruke klonu, jezik umukne, a srce kao da prestane kucati.
Sedim u svojoj skrušenosti tako izgubljena i umorna od promašenih pokušaja.
Svaki pokušaj pada u more neuspeha.

Kada izgubim svaku nadu i izgubim poverenje u sebe,
kada spoznam svoju nemoć i skoro padnem u očaj,
tada se počne nešto gibati.

Odjednom si tu!
Tako velik, meni ne shvatljiv a tako potreban.
Uvlačiš se polako u svaki delić moga bića i onda život počne teći mojim žilama.
Srce počne brže kucati a radost me ispunjava.

Tada počnem shvaćati da sama ne mogu ništa.
Ne mogu se vinuti gore, a to nije ni potrebno.
Sve što treba jeste tebi dozvoliti da dođeš k meni.
Možda naše telesno srce nebi ni izdržalo kad’ bi se vinulo gore,
od silne radosti bi možda i puklo.

Zato hvala ti da si tu oko mene, u meni, sa mnom.
Ti si tako svedovoljan, silan a u isto vreme tako blag.
Ti si melem koji leči najljuće rane,
najbolje lepilo koje lepi srce rasuto u hiljadu komada.
Očaj obnavljaš u nadu, žalost u radost, bol u smeh.

Velik si Bože a ipak staneš u moje malo srce.
Ti mu daješ život i hoćeš da ono kuca tvojim otkucajima.
Nebesku slavu,
tvoju slavu ulivaš u njega i tada zaboravljam na bol i patnje koje su oko mene
a znaju da se dotaknu i moga krhkog tela žaleći da slome i telo i dušu.

Ali ja imam tebe jer je tvoja milost tako htela i tvoje je obećanje:
'' niko te neće oteti iz moje ruke “.
I neće Bože.
Zato te hvalim i proslavljam tvoje sveto ime.
Veličam tvoju veličinu jer velik si moj Bože.

AMEN

 

Nada Muzički - 17.04.1993.god