Od rođenja bolujem od Spinalne mišićne atrofije a zašto je to tako zna samo Gospod. Znam da to neće uvek biti tako, pre ili kasnije pokazaće se da ... "u Njegovim ranama mi smo isceljeni". Ceo život sam po raznim ustanovama i kad sam imala 16 godina Isus je snažno zakucao u moj život preko nekih traktata u jednoj bolnici kod Sarajeva. Puna snažnih emocija pustila sam Ga da uđe……

Mislim da je bio 5. septembar 1980. kada sam prvi put čula nešto više i nešto drugačije o Bogu od onoga što sam do tada mogla čuti samo iz ljudskih psovki. Tog dana došli su nam (meni i mojoj sestri Nadi) u Fojnicu, u posetu naša sestra Vesna i zet. Naša radost je bila neopisiva, jer se dugo nismo videli. Nije se puno promenila, ali se dogodilo nešto krajnje neobično, što nas je veoma iznenadilo: pre negoli su uzeli hranu koju su hteli da jedu, oni su zahvalili Bogu za nju! Ovako nešto nikada pre nismo videle da neko čini.

Puna dva dana, koliko su ostali, pričali su nam o Isusu i objašnjavali mnoga pitanja koja smo postavljali. Bile su to nove stvari za moje uši. Npr. da je Bog mnogo voleo ovaj svet, da je dao svog Sina da umre na krstu umesto nas grešnika i da samo verom u tu Žrtvu zamene i mi možemo imati oproštenje i večni život. Taj Isus je i uskrsnuo i poziva nas da se pokajemo od greha i da promenimo svoj "životni smer". Niko mi tako nešto pre nije rekao. Nisam znala da je čoveku određeno da večno živi, da sa telesnom smrću ne dolazi i kraj života - postojanja, da čovekova duša i duh tada samo prelazi u večnost, i da ja danas sama biram u koju ću večnost jednom otići.

Dok sam sve to slušala jako me je privlačilo, mada nisam znala i šta sa time konkretno učiniti. Na svom odlasku su nam ostavili jedan Novi Zavet i nekoliko traktata (malih knjižica i brošurica). Počela sam da čitam Novi Zavet ali ništa nisam razumevala. Bilo je nekako sve preobilno i bez nekog smisla, ali ti traktati su mi pomogli da napravim "svoje prve korake prema Bogu".

Često sam ih čitala i svaki put plakala, jer sam tu mogla videti i razumeti da me Bog voli i da ga mnogo boli što je Njegova ljubav neuzvraćena i da Ga boli moj greh samovolje, sebičnosti, nevere, jer je greh više od "uraditi nešto loše", on se prvo začne u mislima, želji, a onda se samo ispolji u sebičnim stavovima i povredi druge. Plačući sam vapila i molila Boga da mi oprosti, i da me spasi... Tada, pročitala sam jednu neobičnu rečenicu: "Evo stojim na vratima i kucam, ko otvori vrata ući ću..." O, kako sam želela da On uđe u moj život, u moje srce, da mi oprosti, da me promeni i da me spase.

Pozvala sam Ga i sigurno znam da je ušao pošto se od tog trenutka, sve nekako u meni i oko mene promenilo. Dogodilo se moje novorođenje, onako kako je to i opisano u Svetom Pismu, u Jovanovom Evanđelju:

1. A beše među farisejima čovek po imenu Nikodim, starešina judejski; 2. ovaj dođe Isusu noću i reče mu: ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nije s njim. 3. Odgovori Isus i reče mu: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti carstva Božija. 4. Reče mu Nikodim: kako može čovek da se rodi kad je star? Zar može po drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi? 5. Odgovori Isus: zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. 6. Što je rođeno od tela - telo je, a što je rođeno od Duha - duh je. 7. Nemoj da se čudiš što ti rekoh: treba da se rodite odozgo. 8. Vetar duva gde hoće i fijuk njegov čuješ, ali ne znaš odakle dolazi i kuda ide. Tako je sa svakim koji je rođen od Duha. 9. Odgovori Nikodim i reče mu: kako može to biti? 10. Isus odgovori i reče mu: ti si izrailjski učitelj i ne znaš to? 11. Zaista, zaista, kažem ti da govorimo ono što znamo, i svedočimo što smo videli, ipak ne primate našega svedočanstva. 12. Ne verujete kad sam vam govorio o zemaljskim stvarima, kako ćete verovati ako vam kažem o nebeskim? 13. I niko se nije popeo na nebo - sem onoga što je sišao sa neba, Sin čovečiji. 14. I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin čovečiji, 15. da svaki - ko veruje - ima u njemu život večni. 16. Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život. 17. Bog, naime, nije poslao Sina u svet da sudi svetu, nego da se svet spase njegovim posredstvom. 18. Ko veruje u njega - tome se ne sudi; a ko ne veruje - već je osuđen, što nije verovao u ime jedinorodnoga Sina Božijeg. 19. A ovo je sud: svetlost je došla na svet, a ljudi zavoleše mrak više nego svetlost, jer dela njihova behu zla. 20. Svaki, naime, koji rđavo radi, mrzi svetlost i ne ide na svetlost, da se ne obelodane njegova dela; 21. a ko čini istinu ide na svetlost, da se pokažu njegova dela - da su u Bogu učinjena. (Jovan 3:1-21)

Dalje, u tim traktatima sam čitala da me Hristova prolivena krv, koja je tekla sa krsta, očišćava od mog greha. Mogla sam biti sigurna da me Bog, po veri u Hrista, potpuno prihvata, da sluša moje molitve i da želi ispuniti moje potrebe - kao brižni Otac. Otac koji će mi biti milostiv i uvek spreman oprostiti - zbog mog pouzdanja u Hrista.
On se starao za mene iako sam bila daleko od Crkve. Dobijala sam mnoga pisma, knjige i kasete od neke braće i sestara i sve to mi je pomagalo da rastem u poznavanju Hrista.

I tako je počeo moj "novi život" sa Isusom. Radovalo me je provoditi vreme sa Njim u mislima, molitvi i Njegovoj Reči. Svesna sam bila promena u meni. Sve što mi je pre godilo i što sam volela činiti, slušati, gledati, govoriti, počelo je da mi smeta, ako to nije bilo Njemu ugodno, tj. ako je bilo: učinjeno u duhu sebičnosti, požude. Moj "novi život" mi je doneo nove želje i stavove. Sve je bilo novo.

Mnogima sam postala čudna i nisu razumeli ovu promenu. Sve više su me ostavljali samu, jer nikome više nisam bila interesantno društvo. Ali baš tada Bog mi je bio veoma blizu. Moja soba, tamo u toj bolnici, je za mene postala jedno posebno i "sveto mesto". Svaki izlazak iz nje je bio kao ulazak u neki drugi svet, a ustvari bio je to svet u kome sam i pre živela, ali sam ga sada gledala drugim očima i drugačije doživljavala. No, brzo bih se ponovo vraćala u svoj kutak, jer mi je duša bila gladna Reči Božje. Uživala sam, nalazila utehu i počivala u tom divnom zagrljaju Božje ljubavi.

U tom periodu sam pročitala i knjigu "Put Hrišćanina" koja mi je pomogla da još više razumem Božju ljubav i dobrotu, koju On ima za mene. Nosila me snažna želja da se mogu sva pretvoriti u zahvalnost i da se tako prostrem pred Njegove noge, zbog svega onoga što je On učinio za mene.

Sa odlaskom u Starački dom u Rumi nastao je nov period u mom životu. Teško je bilo prihvatiti život u tim deprimirajućim okolnostima sa 20 i neku godinu, ali Gospod mi je pomogao da se izdignem iznad svega toga i naučim neke lekcije. Tu sam imala divnu Crkvu i voljenog Pastora koji su mi bili velika pomoć i blagoslov u svakom pogledu. Posle tih 10 godina sada sam u Beogradu u Domu za odrasla invalidna lica.

Naravno, nije uvek sve bilo "kao u cveću", bilo je i ružnih stvari, bilo je i uspona i padova. Često sam trebala podsećanje da Otac Nebeski voli večnom ljubavlju, i da želi da bude sa mnom u mojoj svakodnevici. Želi da sa Njim delim sve svoje muke, želje, radosti, razočarenja i boli... Kada razmišljam o budućnosti, onda se držim za Njegovo obećanje da On neće dozvoliti da na mene padne teže "breme života" od onoga što mogu nositi i da: "Bog sve izvodi na dobro onima koji ga ljube, koji su po njegovoj odluci pozvani." (Rimljanima 8:28)

Pravo je blago biti zadovoljan u svim okolnostima života. Isus mi je pokazao da mogu imati zadovoljstvo ako se mogu pouzdati u Njega da On stoji nad svim i kontroliše sve. Životne teškoće su tada prilike i mogućnosti da vidimo Isusa na delu.

Neka sva slava i čast pripadne samo našem Bogu!

Postalo je moderno da se bude religiozan, međutim većina ozbiljno o Bogu i ne razmišlja, sve je to samo spoljašnjost. Suština vere u Boga je promena iznutra i zajedništvo sa njim! Potpuna promena srca - novorođenje.

Bog želi da nam oprosti svu našu buntovnost radi Hristove žrtve, On želi da oprosti naše grehe i da nam "novi početak". Zato znaj da i ti kao i ja kod Boga uvek imamo "novu šansu".

Isus Hrist je podneo agoniju pakla za nas, pa ne zaslužuje li On onda našu pažnju zbog svog trpljenja? Ne zaslužuje li nas cele, za koje je umro i svojom žrtvom Bogu otkupio?

Bog je sve učinio za naše spasenje, jer nas savršeno ljubi i niko ne mora da propadne i bude večno izgubljen. Dakle, kada znaš ovo, šta će biti tvoj izbor?