Vrućina.

Pesak svuda uokolo.

Umorna skupina ljudi ide polako. Tela klonula, grlo suvo a srce kuca u strahu za vlastiti život. Glava klonula pa oči ne mogu da vide taj veliki oblak koji se kreće ispred njih. Zaboravljaju obećanje: Ja ću vas odvesti u zamlju koju vam obećah.
Hvata ih očaj a u srcu raste gnjev. Počinju vikati na čoveka Božijeg. Iz raznih pravaca čuju se prekori, a iz nekih usta i kletve.
Čovek na kojeg viču podiže pogled. I on je žedan, ali bistrog uma i ispravnog srca. Gledajući oblak priseća se obećanja i silnih dela koja učini ruka Gospodnja. Rodi se vapaj u srcu sa priznanjem. »Ti koji nas dovede dovde nećeš sada dozvoliti da poginemo. Zato se smiluj ovom narodu i oprosti, jer greše protiv Tebe.«
Tada ču glas: »Uzmi svoj štap u ruke i idi ka onom kamenu pa udari u njega, a ja ću stati na njega i potećiće voda da se okrepi ovaj narod koji je nevernog srca, nebili jednom poverovali u mene i preastali me gnjeviti.«
Čovek Božji posluša što mu Gospod reče, i kad udari poteče voda.

Danas isto.

Koračamo kroz užarenu pustinju ovog sveta idući polako prema zemlji obećanja. Idemo polako umesto da trčimo boreći se da stignemo na cilj. Na putu neki klonu, posustanu a neki nažalost i umru.

Zašto, mogli bi se mnogi pitati.
Zašto?

Reći ću vam zašto.

Bog nas izabra, iskupi, očisti i reče: »odvojte se, budite sveti i svetlite ovom svetu«.
A mi smo dozvolili da svet uđe u nas. I greh polako počinje da zatrpava izvor života koji teče iz srca. Umesto da budemo kao stablo zasađeno pored vode koje redovno donosi svoj rod, mi i sami postajemo suvi kao ovaj svet.

Bože smiluj se ovom narodu. Otvori im oči da vide svoje stanje i prestanu se zavaravati!

 

Nada Muzički